Прошло је 17 година од дана када су рудари ПК Белаћевац отшли на посао са кога се до данас нису вратили. 17 година је прошло од када су најмилији отишли да зараде горки рударски хлеб, а оставили чемер својим породицама. 17 година ми понављамо исту причу, 17 година причамо у ветар. И ветар разнесе речи, па их неко чује, а нас не чује нико. Чују нас заправо , али нико не хаје за речи очајника. Износимо податке , прецизне,немамо коме. Пишемо захтеве, молимо, кумимо… Тапшу нас по раменима сви којима смо се обратили, сви нам повлађују а нико не предузима ништа што би нас после оволико година довело до истине. Ми идемо корак напред назад два. Када и почне нешто да се ради на расветљавању истине о несталима,чини нам се у истм трену враћају нас 17 година уназад. Гребемо по нашим израњаваним душама које отварамо свима… Ни до данашњег дана ништа није урађено како би сазнали истину. Оне који су убијали и киднаповали правда не стиже. Нити један суд за њих није надлежан. Смишљају нове судове али их не формирају… Да нам замажу очи одговорне хапсе , а онда нам о лице пљују, пустајући их на слободу… и тако 17 година. Деца киднапованих рудара су порасла ускраћена за љубав очева… Многи родитељи отетих упокојили се не нашавши спокој својим душама… 17 година молимо, кумимо, преклињемо… Тражимо чудо! Тражимо истину!

Милорад Трифуновић