Prošlo je 17 godina od dana kada su rudari PK Belaćevac otšli na posao sa koga se do danas nisu vratili. 17 godina je prošlo od kada su najmiliji otišli da zarade gorki rudarski hleb, a ostavili čemer svojim porodicama. 17 godina mi ponavljamo istu priču, 17 godina pričamo u vetar. I vetar raznese reči, pa ih neko čuje, a nas ne čuje niko. Čuju nas zapravo , ali niko ne haje za reči očajnika. Iznosimo podatke , precizne,nemamo kome. Pišemo zahteve, molimo, kumimo… Tapšu nas po ramenima svi kojima smo se obratili, svi nam povlađuju a niko ne preduzima ništa što bi nas posle ovoliko godina dovelo do istine. Mi idemo korak napred nazad dva. Kada i počne nešto da se radi na rasvetljavanju istine o nestalima,čini nam se u istm trenu vraćaju nas 17 godina unazad. Grebemo po našim izranjavanim dušama koje otvaramo svima… Ni do današnjeg dana ništa nije urađeno kako bi saznali istinu. One koji su ubijali i kidnapovali pravda ne stiže. Niti jedan sud za njih nije nadležan. Smišljaju nove sudove ali ih ne formiraju… Da nam zamažu oči odgovorne hapse , a onda nam o lice pljuju, pustajući ih na slobodu… i tako 17 godina. Deca kidnapovanih rudara su porasla uskraćena za ljubav očeva… Mnogi roditelji otetih upokojili se ne našavši spokoj svojim dušama… 17 godina molimo, kumimo, preklinjemo… Tražimo čudo! Tražimo istinu!

Milorad Trifunović