Danas se navršava 18 godina od „martovskog pogroma“ tokom kog su Albanci, najpre u Kosovskoj Mitrovici, a potom i u drugim delovima Kosova i Metohije, organizovali proterivanje Srba, uništavanje njihove imovine i verskih objekata.
Tog dana je etnički očišćeno šest gradova i devet sela, a svoj dom moralo je da napusti više od 4.000 Srba. Zapaljeno je ili teško oštećeno oko hiljadu srpskih kuća, deset srpskih škola, domovi zdravlja, pošte i druge institucije države Srbije. Poginulo je osmoro Srba.
U dva dana osknavljeno je ili potpuno uništeno 35 crkava i manastira, a nestalo je ili oštećeno više od deset hiljada vrednih fresaka, ikona, putira i drugih crkvenih relikvija.
O ovoj temi su u jutarnjem programu Kurir televizije govorili Olivera Budimir, koja je izbegla iz Prištine 1999. godine, istoričar Čedomir Antić i penzionisani pukovnik vojske Srbije Dušan Šljivančanin.
– Nažalost, taj pogrom je krenuo mnogo ranije nego što je 17. mart. Uvek sam živela u Prištini, odnosno na KiM, nisam mislila da će taj masovni egzodus da se desi. Ceo rat sam bila u Prištini, na radnom mestu, kao i cela moja porodica. Međutim, opirali smo se do poslednjeg dana. Uvek je bilo pritisak. Mislili smo da će sve to morati da prestane vremenom. U vreme rata morala sam da napustim Prištinu, spasavali su decu i porodice. Nismo imali nekuh specijalnih problema u toku rata. Gradovi su bili na neki način zaštićeni. Moj suprug i ja smo se stalno zaključavali. Dana 29. juna sam odlučila da moram sa porodicom i familijom da odem iz Prištine. Moj suprug je smatrao da se nikome nije zamerio i nije hteo da ide iz Prištine, a ja sam poslednjeg trenutka ostala – rekla je Olivera Budimir u ispovesti na Kurir televiziji.
Olivera je ispričala da su u poslednjem momentu rešili da se sklone iz Prištine.
– Ostajala sam sa njim i odlučila da moramo da idemo. On je rekao ja ostajem. Moj brat je izašao tada. On je vozio jedna kola, a ja druga. Mi smo se sklonili privremeno u Blace, mislili smo da ćemo se vratiti. Moj brat je došao nazad i nije zatekao mog supruga. To je bio 2. avgust. Tada je puno Srba nestalo iz Prištine i kidnapovano – rekla je Olivera Budimir.
Za smrt svoga muža saznala je pose tri i po godine i istakla da je do istine i dan danas teško doći. Svog supruga sahranila je bez glave.
– Saznala sam posle 3, 5 godine, ako sam saznala, pošto je bilo puno podvala, našla sam ga. Sahranila sam ga bez glave, posle 3, 5 godine. Gde je nađen je zna se, šta se desilo, niko nije hteo da mi kaže. Nisma uspela ništa da saznam. U sve moguće institucije sam bila. I dan danas plaćaju obični ljudi – rekla je Olivera Budimir.
Izvor: www.kurir.rs
Users Today : 2
Users Last 30 days : 72
Total Users : 52730
Views Today : 4
Views This Year : 731
Who's Online : 0