Kosovski specijalni sud: Jedinstven slučaj u svetu

„Postoje samo dve vrste ljudi: pravednici koji se smatraju grešnima i grešnici koji se smatraju pravednima“, govorio je Blez Paskal, Na Balkanu je očito kudikamo više onih iz druge kategorije, koju pominje čuveni francuski naučnik i filozof iz 17. veka, s obzirom na nespremnost političkih elita, ali i naroda, da se suoče sa sopstvenom odgovornošću za sve što se dešavalo od početka 1990-ih sa raspadom zemlje i potom u ratovima.

Ni kada u ponedeljak počnu prva saslušanja u Hagu pred Specijalnim sudom za ratne zločine na Kosovu, verovatno se ne može očekivati promena pomenute slike s obzirom na sve polemike i osporavanja koja su pratila formiranje ove po mnogo čemu specifične institucije.

Četvrti pokušaj

Osnivanje Specijalnog suda je četvrti pokušaj da se procesuiraju odgovorni za zločine tokom i nakon rata na Kosovu, tačnije od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000. godine.

Na Kosovu je u ovim zbivanjima ubijeno oko 13.500 ljudi, od toga 10.367 civila: 8.702 Albanaca, 1.203 Srba i 462 Roma i pripadnika drugih manjina. Haški tribunal je osudio grupu visokih srpskih političkih i vojnih zvaničnika za zločine nad Albancima, između ostalog, Nikolu Šainovića, potpredsednika jugoslovenske vlade, načelnika generalštaba Vojske Jugoslavije Dragoljuba Ojdanića, generale Nebojšu Pavkovića i Vladimira Lazarevića. Ostali procesi su prepušteni sudovima u Srbiji. Međutim, kako ističe Nataša Kandić, nekadašnja direktorka Fonda za humanitarno pravo u Beogradu, uglavnom su procesuirani direktni izvršioci zločina nad albanskim civilima, ali ne i komandanti vojnih i policijskih jedinica koje su operisale na Kosovu.

Srpsko-albanski odnosi: Zločinci su uvek drugi
Istovremeno, bilo je više neuspešnih pokušaja da se sankcionišu i zločini nad Srbima i drugim nealbanskim manjinama, ali i Albancima, za koje se tereti Oslobodilačka vojska Kosova (OVK). Prema podacima Centra za humanitarno pravo u Prištini, 679 srpskih civila je ubijeno ili nestalo nakon završetka rata u junu 1999.

S obzirom da je Kosovo bilo pod jurisdikcijom međunarodne zajednice, do skora je u njenoj isključivoj nadležnosti bilo i deljenje pravde na Kosovu. Najpre je to bio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), koga su osnovale Ujedinjene nacije, pred kojim je procesuirano pet slučajeva koji su se odnosili na rat na Kosovu. Dva pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) je osuđeno, dok su bivši komandanti ove oružane grupacije a kasnije visoki funkcioneri – Ramuš Haradinaj i Fatmir Ljimaj – oslobođeni odgovornosti. U delokrugu Haškog tribunala su bili događaji do kraja rata na Kosovu, tako da nije mogao da procesuira kasnije počinjene zločine.

Istovremeno, za procesuiranje nižerangiranih lica na samom Kosovu bio je zadužen UNMIK, kao misija Ujedinjenih nacija. Međutim, sudski postupci su se odugovlačili jer su, kako je isticala tadašnja glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, svedoci bili zlostavljani.

Prema izveštaju Saveta Evropskog komiteta za pravne poslove i ljudska prava, međunarodna administracija je „favorizovala pragmatični politički pristup, smatrajući da je potrebno da kratkoročno promoviše stabilnost po svaku cenu“.

Sveukupno, stvorena je atmosfera „tolerancije netolerancije“, kako ju je nazvao tadašnji šef UNHCR na Kosovu Denis Meknamara, jer zapadne vlade nisu u dovoljnoj meri pritiskale čelnike OVK da se okonča nasilje.

Izvor: https://www.slobodnaevropa.org/