Срби вучјег срца!

Марија Лина Века је италијански новинар и писац која је са четири књиге о страдању Срба на Косову после 1999. године допринела ширењу истине о догађајима у јужној српској покрајини после доласка међународних мировних снага. Истовремено, са књигом „Вучје срце“, она је прва отворила Пандорину кутију трговине органима. У разговору за „Вести“ тврди да је за Запад „Косово завршена прича“, али и да су, нажалост, тог мишљења и политичари у Србији.

У Београд сте дошли да примите награду Српски кривак за допринос ширењу истине о страдању Срба на Косову. Да ли је ово прво признање које добијате у Србији?
– Никада нисам јурила награде и према њима немам однос као према нечему што „мора да се добије“, већ као признање за ваш рад. Отуда ми је ова награда посебно драга и лично сам почаствована.

Стално истичете да су Срби посебан, поносан народ. Да ли је баш паметно што смо толико поносни?
– Поставили сте иронично питање, а ја ћу вам одговорити озбиљно: наравно да је паметно. Једноставно, Срби су као вукови, нису припитомљиви. Ваш народ припада групи оних народа које је немогуће, уколико покушате, да их припитомите. То је народ који може да се поштује, а супротном, ако не желите да их поштујете, можете само да га уништите. Нема треће опције. Зато су Американци и Европљани одлучили да вас униште користећи се ужасном пропагандом. Називали су вас свакојаким именима: убицама, лошим народом…

Причате о Србима као вуковима. То је наслов једне од ваших књига која је изазвала огромно интересовање у Србији. Је ли било сличне реакције и на Западу?
– Укупно сам написала четири књиге које су за тему имале страдање Срба на Космету. Већина је преведена на италијански и француски језик, али нисам ни очекивала да ће наићи на неку већу реакцију на Западу. Једноставно, људи у Европи не желе да чују истину, она их не занима.

Зашто мислите да никога не занима истина?
– Зато што људи на Западу добијају „пилотиране“, вођене информације о догађајима и то није само случај са ратом на простору Балкана. Истоветна ситуација се данас догађа са ратом у Ираку, Либији, Сирији… Представља се верзија која одговара политичким моћницима, а не стварности.

А када је реч о истини о Косову?
– Нажалост, за цео свет је прича о Косову завршена прича.

Први сте открили трговину органима, а онда је Дик Марти написао извештај којим је те ваше тврдње и потврдио? Шта се променило у међувремену?
– Апсолутно ништа. Дик Марти је урадио изванредан посао, али чим је завршио свој мандат, нико то није даље наставио.

Да ли сте Ви дошли до неких нових података?

– Нажалост, нисам се више бавила овом темом, већ ме је професија одвела на неку сасвим другу страну.

Ипак, резултат извештаја Дика Мартија је формирање Међународног суда за ратне злочине припадника ОВК почињених на Косову. Шта очекујете када суђења почну?
– Искрено, не очекујем апсолутно ништа. Заправо, очекујем да ће овај суд само још боље сакрити све терористе и оно што су они чинили од 1998. године до данашњих дана. Овај суд ће послужити да сви они који су чинили злочине над Србима никада не открију.

Ово тврдите и поред чињенице да је реч о међународном суду?
– Наравно, зато то и тврдим. Показало се да су те међународне организације већ доказале своју „правдољубивост“ и „љубав“ за истином. Они се само залажу за лаж и једино им је циљ да лаж постане истина.

Тугује за Ел Командантом
Вест о смрти Фидела Кастра је веома растужила нашу саговорницу.
– Кубански народ је показао да је могуће супротставити се великим силама и при том себи омогућити бесплатну здравствену заштиту, школство… Радећи на Куби уверила сам се да тај систем заиста функционише онако како га је Ел Команданте и поставио. Кастро је био пре свега велики револуционар. И мада револуција често може да постане и диктатура, он је показао да није тако. Показао да је политичар светског ранга који је знао и успео да се одупре америчкој хегемонији.

Може ли именовање Трампа да промени такав медијски клише, бар када је реч о односу САД према Србији?
– Не знам шта ће Трамп урадити, али знам да сам јако срећна што Хилари Клинтон није добила ове изборе.

У обраћању поводом доделе Српског кривака нагласили сте да сте у откривању истине на Косову „имали доста пријатеља, али и непријатеља, чак и међу државним институцијама“?
– Тако је. То је пуна истина.

На које институције тачно мислите?
– Не мислим наравно на све државне институције у Србији, али је заиста било одмагања. Плашим се да је то чињено зато што су ваши политичари схватили да више нема никаквог интереса да се говори о Косову и Метохији. Нарочито међу онима који су на власти.

Занима нас да ли су српске власти до сада покушавале да ступе у контакт са Вама?
– Тих контаката је било, звали су ме, али без конкретних договора. Неколико година заредом сам српску децу са Косова водила у Италију, братимила школе. То бих могла и сада, али имам објективан проблем. Не знам коме да се обратим? Не признајем органе власти у Приштини, а искрено, Србија ту више не може ништа. То је тужно, али је тако.

Када сте последњи пут били на Косову?
– Последњи пут сам била 2012.

Је ли се и даље чујете са тим људима? Шта вам причају?
– Јављају се наравно, а и ја их зовем. У тим разговорима ми причају како им је.

Како им је?
– Чињеница је да су им данас далеко стабилнији услови живота него што су били раније, али је основни проблем што ти људи немају никакву наду. Физички, они нису у сиромаштву, али морално и интелектуално је беда. Нема културних догађаја, нема посла. Како онда живети.

Припремате се за ново истраживање које ће Вас одвести на Блиски исток где ћете се бавити страдањем Курда?
– Реч је о покушају да прикажем свету праву истину о народу који тренутно води борбу за цело човечанство. Да није било Курда и њихове борбе против Исламске државе, Европа би завршила у калифату, не би нас било…

Православка из Рима

Рођена је 20. марта 1964. у Риму. Дипломирала модерну књижевност, завршила мастер из латинске палеографије, смер архивистичка дипломатика. Члан је удружења новинара регија Лацио и Молизе. Новинар и писац, ангажована је у хуманитарним активностима на КиМ од 2000. године.

Председница невладине организације Ринасцере која подржава пројекат Арца ди паце у сарадњи са Планинском заједницом реке Анијене и Округа Рим. У оквиру истог пројекта бави се конкретним солидарним активностима с Округом Хавана, Република Куба.

Објавила је до сада осам књига, од којих три које се баве српским питањем: „Изгубљено Косово?“, „Косово и Метохија, немогући повратак“ и „Вучје срце“. У фебруару 2008. са режисером Александром Антонаролијем снимила је на Косову и Метохији краткометражни филм „Катастрофа“ у трајању од 24 минута.

У јуну 1999. прешла је у православље у Руској цркви у Риму.

Извор: https://vesti-online.com/