КАД ТУГА ВРИШТИ ДО НЕБА

 Хладно јутро. Бадњи дан. Није небо тако лепо као над Метохијом, нема багрема ни долина али је остала дубока, непреболна рана отворена 18. јула 1998. године на огњишту Костића у Ретимљу, у Метохији. Силом је заменила плодну Метохију, виногорје и травнате брежуљке са Раљом која није питома и лепа као Ретимље и Метохија.
Али, овде су питоми људи, овде је Петра Костић нашла уточиште бежећи од звери који су јој затрли лозу, киднаповањем оба њена сина и Тодора и Лазара. Свака мајчина суза носи тужну причу, а прича Петре Костић, колико год пута да је чујемо, постаје све тужнија. Бака Петра се обрадовала када нас је угледала. Каже да увек помисли да ћемо јој донети неке вести о синовима. Иако су на основу ДНК идентификовани и сахрањени њихови посмртни остаци нађени у пећини Волујак, бака гледа кроз прозор, ослушкује шкрипу капије и улазних врата не би ли се појавили.

НЕ МИРИ СЕ СА СМРЋУ ДЕЦЕ

Мајка Петра отвара успомене и говори о Лазару и Тодору као да су живи. Не прихвата да их више нема. Чека и нада се.

– Моје мисли су сметене. Не знам више ни шта да мислим. Све се надам, појавиће се однекуд. Сила и моћ божија јача је од свега. Можда ме Бог у старости обрадује и врати ми Лазара и Тодора – са сузним очима говори бака Петра, одбијајући да прихвати да више нису међу живима.

– Зар да ми дају две три кости и кажу: – Ево то су ти синови. Не, то не могу бити моја деца. Моји синови су јаки, здрави и прави. Можда их држе заробљене негде у Албанији. Можда раде путеве по Албанији. Молим вас као Бога, ако нешто дознате, јавите ми. Само да ми се врате Тодор и Лазар – говори плачући бака Петра. На наше жеље да је послужи добро здравље у овој години, одговори да има само једну, једину жељу, да јој се синови однекуд појаве.

– Да их мајка загрли као када су били мали, да им чујем глас и да се преселим на онај свет. Када ме обузме велика туга и лоше мисли да их никада више нећу видети само пожелим да ме нема. Тргнем се, јер нећу да пресуђујем себи и предајем своју душу у пакао. То не би волели моји синови – каже Петра, косовскометохијска мајка херој и додаје: – Увек мислим на моје синове. Сваке секунде, сваке минуте, сата и дана. Не постоји начин на који би се измерила моја бол свих ових година и ниједна казна није довољна за онога ко ми је одузео децу. На избораном лицу од старости и бола у венама ове несрећне мајке уткана је туга. Голема туга. Суза сама кане док прича о синовима о бадњим данима проведених у Ретимљу пре црне јулске ноћи 1998. године када су албански терористи завили Костиће у црно. Када су Тодор и Лазар били дечаци живели смо у заједници са пуно деце, али васпитане и добре. Божић смо чекали са радошћу. Ми смо били обични сељани и славили смо и пре деведестих Божић, Васкрс, Светог Димитрија, нашу крсну славу и друге верске празнике. Када су ми синови одрасли, мој Тодор и Лазар, да их мајка још једном види – уздише бака Петра док прича о својој деци, отишли би рано ујутро у шуму према Брестовачким падинама по бадњак. И сада их гледам како уносе бадњак у наш дом. О, децо моја – горко зарида бака Петра док нам прича о прослави Бадњег дана и Божића на свом огњишту у Ретимљу. Ја, моје кђери док се нису поудале, а када се Лазар оженио и снаха спремали би посну храну за Бадње вече, али и припремали Божићну трпезу. Ја сам увек месила погачу за мога Тодора и Лазара и остале чланове породице. Наша погача се звала „дашник” а по њој је са тестом прављен крст, а унутра би оставили неки новчић. За Божић су биле велике припреме. Прво печено прасе, али смо и месили посебне хлебчиће које би дали положајнику, а у њих би обично убацили ја је. Сви смо били срећни и на окупу – присећа се бака Петра срећних дана у Ретимљу и додаје: – Немам више ни синова ни огњишта ни завичаја. Све су ми узели оне ноћи 1998. године док је још српска војска и полиција била на Косову и Метохији.

ЗА СРПСКЕ МАЈКЕ НЕМА ПРАВДЕ

Одлазила сам са кћерком по Приштини, код Вокера, код наше полиције тражила, молила и нигде ни трага ни гласа. У Приштини се живело нормално, док су нас убијали и киднаповали по Метохији – прича нам Петра Костић и наглашава. – Нема дана када не чујем на телевизији о трагедијама мајки Сребренице и саосећам са њима, јер знам како тешко пролази време у ишчекивању да вам се дете врати, а нас српске мајке нико и не помиње. Никога није брига за нашу бол. Моји синови нису ратовали. Обрађивали су своју земљу, часно и поштено радили и поштовали комшије Албанце. Ништа им Костићи нису скривили а побише нам све мушке главе – јецајући шапуће Петра док нам дрхтавом руком показује фотографије синова. Има једну торбу са свим документима и папирима о потрази за синовима и њихове Изводе из матичних књига. Уз објашњење где их је све тражила пружа нам да читамо већ пожутеле папире од пре 24 године. Петрина унука а Лазарева кћерка Анђела Костић данас има 24 године и припадник је полиције. Имала је само 11 месеци када су јој терористи отели оца. Годинама његова кћерка није знала шта се дешава. Као дете очекивала је да се појави отац. Она не зна како је имати оца. Не може очев лик призвати чак ни у сећању јер је била сувише мала. Није било оца да је загрли и заштити током одрастања. Једину успомену коју има од оца јесте његова фотографија, преко које га је и упознала. На растанку бака Петра док јој усне и брада подрхтавају замоли нас да јој донесемо неке гласе од синова и да је поведемо у Ретимље да још једном док је жива погледа место где је донела на свет два сина и где су јој албански терористи затрли лозу киднаповањем Тодора и Лазара. Рече нам на крају : „Хвала вама и вашој новини што не заборавља моје синове”. Тежину бола није могуће измерити, али је важно да бринемо о нашим мајкама које су остале без своје деце. Не постоје речи са којима се може описати туга у Петриним очима, на избораном лицу као ни њена чежња за децом. У стању изгубљености, беспомоћности и неподношљивог бола вриште њене неизговорене речи до Неба. Препуштена је неизлечивој муци. Нигде више Петри не може да буде добро, лагодно и удобно. Она је заувек у мислима са својом децом, а њен живот је пуко преживљавање. Болеснима има лека, али празној души и мајци која надживи децу нема.

Р. Комазец