In memoriam: Veska Majmarević

Nemi odlazak još jednog svedoka stradanja Srba u Orahovačkom kraju… Dvadeset dve godina je tragala za suprugom, dvadeset i tri zalivala mesto počivališta svoga prvenca Aleksandra suzama da bi danas( 03.04.2021), njena duša otišla na krilima Anđela njima u susret.

Korona je samo bila so na njene upaljene rane, nezaceljene… Zauvek ću pamtiti njen jauk koji se prolomio Orahovcem kad su joj javili da je snajper pogodio njenog Acka, i pamtiću pušku holandskog vojnika uperenu u njene grudi, godinu dana kasnije kada ga moli da joj potraži muža Gradeta.

I pamtiću kako nas je svake godine okupljala kraj Ackovog groba u porti na pomenu 18.jula, i pamtiću kako je jedne godine sa nama došla u Svete Vrače u Zočište na svenoćno bdenje u spomen Svete Carske porodice Romanov . I odstojala celu noć na molitvi, u jednom mestu, nije ni sela, jer smo joj rekli da će se otac Stefan moliti i za sve postradale u napadu na Orahovac jula 1998…

I pamtim kako je sređivala kuću prošlog leta da se u nju vrati. ,,Sad mi je Ivica oženjen, ima ko da brine za njega, Zorica i Nataša imaju svoje porodice, a ja i moj Gavra ćemo tu da dolazimo i budemo češće…“ -govorila je…

I prekid… Mi tugujemo, a njena se duša raduje jer ide tamo gde su joj njeni… Acko sigurno, a Gradi ko zna… Nije mu grob pronašla…A možda je i on tamo čeka..

Neka te anđeli vode u Carstvo nebesko, teta Veska. Imamo te po čemu pamtiti, a i pisan trag će ostati za neka buduća pokolenja.

Tvoja komšinica Olja.

Autor: Olivera Radić