Agonija duga 18 godina

U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti, izgovorio je profesor dr Andrija Tomanović diplomirajući 1962. na Medicinskom fakultetu. Kao načelnik Hirurške klinike u Prištini održavao je čast i plemenitu tradiciju lekarskog zvanja. Kao humanista, pomagao je svim ljudima bez obzira na veru, nacionalnost i obrazovao generacije studenata.

Danas bismo mogli da sa njim razgovaramo o tome kako je 1973. spasavajući život izveo neverovatan lekarski poduhvat. Mogli bismo i da ga pitamo kako se osećao kada se u haosu prve polovine 1999. borio za svakog pacijenta, bez obzira na amblem na okrvavljenoj uniformi. Doktore, koliko je lične smelosti potrebno da se u takvim uslovima radi savesno i dostojanstveno?

Ali, dr Andrije Tomanovića nema. Verovao je u međunarodne snage i garancije bezbednosti svim građanima Kosova i Metohije. Kidnapovan je 24. juna na radnom mestu i do danas nije pronađen. Osamnaest godina kasnije čekaju ga dvoje dece i supruga, predsednica Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica, Verica Tomanović. Godinama stoji na čelu onih kojima je neizdrživa agonija donela lične nemire, bolesti i neutešnu bol, a za „Vesti“ govori o potrazi za najmilijima, o mukama, preprekama i nadi.

Hipokratov zavet
– Na našim balkanskim prostorima bili smo svedoci svakodnevnih nasilja 1998, 1999, 2000. godine, kada su se dešavala zverstva i mučka ubistva Srba i nealbanaca na Kosovu i Metohiji. Oni su dokumentovani u brojnim izveštajima državnih, međunarodnih i nevladinih humanitarnih organizacija. Pod izgovorom humanitarne katastrofe Albanci zatiru srpsku kulturu, ustanove, istoriju i drevne manastire. Kidnapuju se i odvode u nepoznatom pravcu Srbi, Romi, Crnogorci i ostali.

– Ovo je priča o tragediji koju smo doživeli posle 10. juna 1999. Nakon veoma teškog perioda bombardovanja, kada je hiljade ljudi stradalo, dogodila se i naša porodična tragedija. Sa radnog mesta u prištinskoj bolnici otet je moj suprug, profesor dr Andrija Tomanović, načelnik Hirurške klinike, redovan profesor Medicinskog fakulteta u Prištini. Rođen je u Dubrovniku 7. decembra 1936, školovao se u Skoplju, a od 1963, nakon katastrofalnog zemljotresa, dolazi na specijalizaciju hirurgije u Prištinu, gde radi punih 36 godina. Dosledan u svom poslu, ozbiljan i savestan i nakon 10. juna 1999. i potpisane Rezolucije SB UN 1244 koja garantuje bezbednost i sigurnost svim građanima na KiM, ostaje na radnom mestu. Time je još jednom dokazao zavet Hipokratove zakletve „da će svoj život staviti u službu humanosti i apsolutno poštovati ljudski život i pod pretnjom neće popustiti, da se iskoriste njegova medicinska znanja suprotna zakonima himanosti. Najveća briga će biti zdravlje bolesnike, a kolege će biti moja braća…“

Lažna oficirska reč
– Ostao je na radnom mestu do 13 časova 24. juna 1999, kada je naočigled međunarodnih snaga nasilno otet, ispred glavne kapije u krugu bolnice, od strane dvojice Albanaca. To mu se dogodilo iako je prethodnih dana dobio oficirsku reč britanskog pukovnika da će biti zaštićen i da je neophodan u bolnici. Andrija je toga dana na kliniku stigao već u šest sati ujutru. Prethodnih dana su mu upućivane anonimne pretnje da napusti bolnicu i grad. Nije ih očigledno ozbiljno shvatio jer su za 36 godina radnog staža u 90 odsto slučajeva njegovi pacijenti bili Albanci kojima je kao vrstan hirurg spasavao živote. Kfor je postavio tri punkta vojnika na ulazu u Klinički centar, ali navodno niko od njih nije video otmicu. Toga dana, 24. juna, nešto posle 13 časova, Andrija napušta svoju lekarsku sobu i javlja se našoj kćerki da je upravo krenuo kući, udaljenoj od bolnice svega 15-ak minuta.

– Nastupili su mi oni sati, najteži u životu, kada nisam znala gde je i zašto se ne javlja. A znala sam da je u gradu mnogo nepoznatih ljudi i da nije bilo bezbedno. O njegovom nestanku sam odmah obavestila policiju Kfora, Međunarodni komitet Crvenog krsta, Jugoslovenski Crveni krst, Kancelariju Ujedinjenih nacija u Beogradu, generala Majkla Džeksona, koji je na skupu u Kosovu Polju zaustavljao srpski narod da se ne iseljava i tvrdio da će ga Kfor štititi. Obavestila sam i Bernara Kušnera, Serđa de Mela, Huana Ortunja, Jiržija Dinzbira i sve ostale administratore Unmika, a kasnije Euleksa. O njegovom nestanku sam dala svedočenje u američkom Kongresu, avgusta 2003. Pisali samo Kofiju Ananu, Sadako Ogati, Piteru Kolbiju, imala sam susret sa gospođom Karlom del Ponte u Ministarstvu spoljnih poslova SRJ u Beogradu i predala joj dokumentaciju o mom suprugu. Svi su obećali da će se lično založiti da ga pronađu, ali do danas odgovora nema.

Čovekoljubljem protiv mržnje
„Dužni smo da ukažemo na uzorne pojedince, čija su lična hrabrost, požrtvovanost, čovekoljublje, pružili utočište svakome kome je bilo potrebno, na pojedince čije će biografije biti putokaz koji će buduće generacije odvraćati od provalije međunacionalne mržnje“, stoji u pismu koje je međunarodnim institucijama i organizacijama uputio predsednik Srpskog lekarskog društva, akademik Radoje Čolović.

– I Srpsko lekarsko društvo je uputilo apel svim državnim organima RS, međunarodnim institucijama na KiM, misijama akreditovanim u Beogradu i Prištini, predstavnicima diplomatskog kora, međunarodnim organizacijama za ljudska prava, kao i svima kojima su dostupna saznanja koja bi bila od koristi da pruže „pomoć u rasvetljavanju sudbine profesora dr Andrije Tomanovića, izuzetnog hirurga, potpredsednika Crvenog krsta Srbije, uvaženog člana međunarodnog udruženja hirurga i Srpskog lekarskog društva, humaniste i lekara“.

Otimao od smrti
– Hoće li se oglasiti pacijenti moga supruga? Ljuljeta Uka iz okoline Lipljana, koja je u junu 1993. dovedena u bolnicu sa smrtonosnom ranom od metka koji je prošao kroz levu stranu srca i plućnog krila. Stigla je u bolnicu iako je 90 minuta bila u kliničkoj smrti. Zahvaljujući operaciji ona je danas živa. Takođe, tokom ratnog sukoba teško je stradao jedan vojnik OVK, mislim da se zove Gaši. Njegov brat je usred noći zvao mog supruga i molio za pomoć. On je momentalno krenuo, obavio uspešnu operaciju i Gaši je danas živ.

– Pamtim i porodicu izvesnog Ibuša koji je imao gangrenu u abdomenu, bio je veoma težak slučaj i pojedini lekari nisu želeli da intervenišu jer je ishod bio neizvestan. Ali, Andrija je uvek voleo izazov, da pređe preko svih granica kada je spasavanje života u pitanju. Uprkos svemu, prihvatio je da uradi operaciju. Pokušao je sa intervencijom jednom, drugi put i iz trećeg puta uspeo da savlada opaku bolest. Ne mogu zaboraviti radost na Andrijinom licu. „Znao sam da ću uspeti da ga spasem“, rekao mi je tada. Njegov sin, nakon nekoliko godina, dolazi i govori: „Doktore Tomanoviću, ja sam vam zahvalan jer i danas imam živog oca.“ Albanski narod bi mogao mnogo više da kaže o pomoći koju im je nesebično ukazivao. Iskreno se nadam da će Albanci kojima je moj Andrija posvetio čitav život ustati i reći pravu istinu, jer je 36 godina danonoćno spasavao njihove živote. Da li je njegova otmica „nagrada za humanost“, za visoki moralni čin da u najtežem vremenu ostane dosledan sebi?

Zamena žrtava
– Zastoj u procesu traganja za nestalim licima, u kombinaciji sa mogućnošću velikog broja pogrešnih identifikacija, ima zabrinjavajuće pravne, političke i društvene posledice. U prištinskoj bolnici je i dalje neidentifikovano oko 350 lica. Poznato je da je 2000. Tribunal u Hagu identifikovao 2.000 posmtrnih ostataka ubijenih osoba, koristeći klasičnu metodu prepoznavanja. Samo je jedna osoba bila srpske nacionalnosti. Međutim, te porodice nikada nisu dale krv za DNK analizu, pa se sa velikom verovatnoćom sumnja u identitet sahranjenih. Porodice Srba veruju da su mnogi njihovi bliži srodnici sahranjeni kao albanske žrtve.

Tajni zatvori
– Godinama su kružile vesti o postojanju 144 logora, tajnih zatvora. Oteta lica su preko Makedonije i Paštrika prebacivana u Albaniju. Verovali smo da su živi i da će biti oslobođeni. Amnestijom Vlade SRJ 2.108 Albanaca je vraćeno na KiM, na našu žalost nijedan sa spiska otetih Srba i nealbanaca nije razmenjen niti izbavljen. A sva ta tragedija se dešavala u prisustvu 50.000 vojnika Kfora. Tada se govorilo o razmeni dr Fljore Brovine i mog supruga, čak su i novine o tome pisale. Ona je amnestirana, a o Andriji ni reči. Možete misliti kakav smo bol osećali u porodici i nemoć?

– Godinama postavljam pitanje da li su svi potencijalni logori i privatni zatvori istraženi? Bilo ih je 144, po rečima istražne jedinice Unmika. Niko nije tražio Srbe i nealbance i zato niko nije spasen. Da li je izvršen pretres, hapšenje počinilaca? Da li je iko procesuiran zbog zločina nad Srbima? Kfor i Unmik su imali mandate da održavaju red i mir, sprovode i osiguraju bezbednost za sve građane u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244, a oni to nisu uradili.

– Veoma sam zabrinuta tišinom koja ukazuje na nastavak zataškavanja trgovine organima otetih Srba i ostalih. Dik Marti u usvojenom Izveštaju Saveta Evrope kaže: „Dokazi koje smo prikupili tiču se najmračnijih događaja koji su se odigrali u samom srcu Evrope. Evropski Savet i njegovi članovi ne smeju biti ravnodušni u toj situaciji.“ Do 2008. Unmik je odgovoran za istrage i krivično gonjenje za teške zločine. Međutim, Unmikova policija i tužioci nisu sproveli pravovremene, podrobne, nepristrasne i nezavisne istrage. Poznato je da su neke istrage koje su vođene bile površne i zatvarane bez razloga.

Skrivanje grobnica
– Od decembra 2008. misija Euleksa preuzima vladavinu prava: policije, tužilaštva i sudstva, istraživanje arhiva za teška krivična dela i zločine utvrđene međunarodnim pravom. Istraga povodom otmica Srba nema. Ko je odgovoran za nestanak i procesuiranje zločina nad Srbima? Godinama unazad izostaju nove ekshumacije, identifikacije kojih je sve manje. Pitamo zašto se ne iskopavaju nove lokacije, da li su satelitski snimci otkrili mesta grobnica na KiM i Albaniji, kao što je pronađena Rudnica kod Raške? Preliminarne istrage Euleksa 2011. o otmicama Srba i njihovom prebacivanju u Albaniju su izostale nakon objavljivanja knjige bivše tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte – „Lov“ i usvojenog izveštaja Dika Martija 2010. godine.

O novom sudu
– Nadamo se da će novoformirani sud biti objektivan i da će međunarodni pravnici biti visokog moralnog kredibiliteta, nepristrasnosti i integriteta, sa stručnošću u oblasti ljudskih prava, posebno u evropskom sistemu.

– Nažalost, svedoci smo dvostrukih aršina. Žrtve i zločinci su zamenjeni, manipuliše se stradalima, skrivaju grobnice, usađuje se krivica, a na snazi je princip nekažnjivosti. Zašto pitanje otetih do danas nije bila tema pregovora Beograda i Prištine u Briselu, ni reč o povratku na KiM 250.000 proteranih sa tih prostora?

– Danas i dalje traje zločin protiv istine i zločin protiv pravde. Međutim, ovaj zločin protiv čovečnosti civilnog stanovništva ne sme biti zaboravljen. Ne odustajem od traganja za voljenim suprugom i ocem, koji je nasilno otrgnut iz naših života. Tražim istinu, mada znam da je put trnovit i težak. Nečasno je za časnog čoveka svakodnevno ponižavanje. Istina je apsolutno neophodna, ako postoji želja za istinskim pomirenjem.

Izvor: https://vesti-online.com/