Годишњица киднаповања рудара копа Белаћевац

Породице, пријатељи, колеге и удружења киднапованих положили су данас венце жртвама масовног киднаповања Срба на Косову, отетим радницима површинског копа „Белаћевац“.

Од првог масовног киднаповања Срба на Косову – отмице радника површинског копа „Белаћевац“ прошло је 26 година, а окупљени грађани су након полагања венаца, понели и слике несталих лица на Косову.

Драгиша Костић, унук киднапованог Светозара Стамболића, из Новог Села Мађунског, подсетио је да је његов деда киднапован 8. јуна.

„Он никоме  зло није начинио, као већина нашег становништва. Од 10. јуна 1999. ни трага, ни гласа. Ни за њега, ни за мог комшију и његовог пријатеља, Ћирила Јаначковића“, присећа се он.

Костић је изнео да захтев да се у Бриселу воде ваљани преговори.

„Једно се говори у Бриселу, друго се ради у Приштини, а Београд испуњава све услове. Не знам Приштина шта би више хтела. Потпише једно, док Београд нон-стоп излази у сусрет“, сматра он.

Истакао је да се симболично, ове године спојила годишњица несталих рудара и велики православни празник Задушнице.

„Жалосно да дан данас, после толико година, ни трага, ни гласа о ниједном киднапованом рудару. Ко је за то крив? Забрањено је представнику за Косово и Метохију Петру Петковићу да долази, забрањено је Вељку Одаловићу да долази, ко треба да им дође? Сада ће и нама да буде забрањено да дођемо у оваквом скупу. Докле више овако? Која је ово репресија? Ово нема ни у џунгли, ово што се ради“ казао је он.

Негован Маврић, координатор Удружења породица несталих и координатор Ресорног центра у Приштини, је навео да се на данашњи дан пре четврт века десило прво масовно киднаповање на територији Косова.

„То само говори да је 26 година прошло, а о овим рударима ни данас ништа не знамо. Много је прошло, четврт века, а ми о њима ништа не знамо, а то је јако тужно и много тешко за породицу и цело друштво. Наши захтеви су да ово о чему се преговара, сва тела и масовне и појединачне гробнице, да се ископају и тела врате породицама. То је наш једини циљ, дати тело породицама, а то је велики успех који тражимо и желимо“

Одговоре које добијају, наводи он, је да сви нешто раде, а породице не добијају одговор, што их највише боли.

„Ми се срећемо са комисијама и радним групама у Београду и Приштини, сви они раде, међутим, породице остају без тела. Као што знате преко 1.600 њих се води као нестали. То је нешто што говори о нераду оних који треба да раде“, истиче Маврић.

Координатор Удружења киднапованих из Грачанице Силвана Маринковиће казала да су и даље на самом почетку, када је реч о питању несталих лица.

„Таман се нешто окрене, ми као породице добијемо неку наду, нешто ће се радити, али се поново се вратимо на првобитно. За сада нема информација, нада последња умире, па се надамо да ће се коначно разрешити судбина несталих. Велика бројка је у питању за наше породице. Надамо се да ће политичари наћи снаге и воље да се ово питање разреши“, каже Маринковић.

На данашњи дан 1998. године нестало је девет радника копа „Белаћевац“ термоелектране Обилић и један који је тога дана требао да заснује радни однос.

На путу до свог радног места, киднаповани су: Душан, Пера и Зоран Ађанчић, Мирко Буха, Драган Вукмировић, Филип Гојковић, Мирослав Трифуновић, Србољуб Савић, Жарко Спасић и Божидар Лемпић.

Укупно је на Косову убијено 57 и киднаповано 27 српских радника Електропривреде Србије.